Прича постаје била. Андрей Тихомиров
Читать онлайн книгу.
2. међународног конгреса мајаниста, објављен је на сајту ИНАХ. Сам Кану су наводно открили подводни археолози још пре две године. Од тада је подвргнута анализи у лабораторијама у Мексику и иностранству. Стручњаци су закључили да се кану користи само у ритуалне сврхе. Иако је направљен у традицији маја, овај чамац није могао да се држи на води, јер је имао веома тежак нос и корму. Стога је створена у симболичке сврхе, да би се поклонила боговима. Штавише, око кануа је пронађено 38 скелета, укључујући метатарзалну кост човека, стопало одрасле жене и кости армадила, пса, ћуретине и орла. Сви налази су направљени приликом потапања археолога у потопљени ценот Сан Андрес, који се налази испод истоименог археолошког споменика. Ценоте је облик крашког рељефа, природни неуспех настао урушавањем свода кречњачке пећине у којој тече подземна вода. Народи маја сматрали су Ценоте светим местима. Градови су обично грађени око таквих објеката. За Маје су то били и извори воде и сакрална места за жртвовање. Поред тога, легенде су гласиле да су ценоти портали у загробни свет. Маје су веровале да се унутар ових природних структура налазе улази у подземни свет кроз који лутају и богови и душе преминулих људи. Познато је да су у неколико градова Маја под главним храмовима градили вештачке подземље које имитирају стварне Ценоте. У овом случају, након двогодишњег истраживања, археолози су закључили да је ценот Сан Андрес у веровањима маја тачно сматран улазом у загробни свет. А главни доказ за то називају жртвени кану. Иначе, његова дужина је била 2,15 метара, ширина 45 центиметара, а висина 36,5 центиметара. Према археологу Јесусу Галлегосу, доминација костију армадила и присуство метатарзалних људских костију наводе стручњаке да помисле на ритуалну употребу кануа и његово постављање у пећину пре него што је потопљен. Познате способности армадила да плива, па чак и хода по дну, дуго задржавајући дах, биле су наговештај да је ова животиња без проблема могла да уђе у подземни свет. Ово одговара идејама маја о поплављеним пећинама, као порталима у космогонски простор. Узгред, археолози су првобитно сматрали да се налази односе на касни класични период (830950 г.н. е.), којим се датирају практично сви предмети у сеноти Сан-Андрес. Али радиокарбонско датирање кану дрвета показало је да органски материјал датира из 16.века.
Из књиге Тихомирова А.Е. и Тихомирове М. А., Наука о бајкама 2. "Ридеро", Екатеринбург, 2021
Прича са научним коментарима. Научни коментари у заградама.
Морски цар и Василиса Премудраја
За тридевет земље, у тридесетој држави је живео цар са царицом; нису имали деце. (За тридевет земље у древном рачуну по деветкама: тридевет двадесет седам, тридесет тридесет, исто тако и двадесети празници 12 главних православних празника по старом руском рачуну, упоредите са немачким бројним, који се читају са последње цифре). Цар је отишао по страним земљама, по далеким странама; дуго времена није био кући; тада му је родила царица сина, Ивава-царевича, а цар о томе не зна.
Почео је да држи пут у своју државу, почео је да се приближава својој земљи, а дан је био врућ-врућ, сунце је пекло! И на њега је напала велика жеђ; шта год дати, само да пије воду! Осврнуо се око себе и види недалеко Велико језеро; дошао је до језера, плакао са коња, прилегао на стомак и прогутао студену воду. Пије и не осећа невоље; а цар морски га је ухватио за браду. (Цар морски је највероватније вођа или свештеник који чува своје поседе).
– Пусти то! – Цар тражи.
– Не пуштам, не усуђуј се пити без мог знања! (Говоре исти језик).
– Шта хоћеш узми откуп – само пусти!
– Хајде нешто што не знаш код куће.
Краљ је помислио-помислио-шта не зна код куће? Изгледа да све зна, све му је вођено, и пристао је. Покушао је-нико не држи браду; устао је са земље, сео на коња и одвезао се.
Ево долази кући, царица га среће са царевичем, тако радосна; а он је, како је сазнао за своје слатко дете, тако се поплавио горким сузама. Рекао је царици како и шта је било са њим, плакали су заједно,али не можете ништа да радите, нећете поправити сузе.
Почели су да живе на стари начин; а царевич расте за себе да расте, као тесто на опари не по данима, већ по сатима, и одрастао је велики.
"Колико год да држите за себе", мисли цар, " а потребно је дати: дело је неизбежно! Узео је Ивана царевића за руку, довео га директно до језера.
"Потражите овде", каже, " Мој прстен; случајно сам јуче пао.
Оставио је једног царевича, а сам се окренуо кући. Царевич је почео да тражи прстен, иде по обали, и улази му у сусрет стара дама.
Где идеш, Иван Царевић?
– Одвуци се, не дођи, стара вештица! И без тебе је досадно. (Вештица – од" вештице " – знати, упоредити – вештице – од санскрта дословно – свето знање. Према сујеверним представама које се враћају у паганство, жена вештица, која је, захваљујући тајним везама са "нечистом силом", наводно способна да нанесе несрећу људима, штети животињама. Према народним веровањима, вештица служи ђаволу. У средњем веку црквена инквизиција је прогонила и јавно истребила жене осумњичене за врачање).
– Па, остани са богом!
И стара дама је отишла у страну.
А