Izabranik. Borba duhova. Miki Lazović
Читать онлайн книгу.
i Selim paše, ali je tada moj đed, samo na njemu svojstven način, osjetio što se tamo zbiva i rekao sav besan: ‘E nećeš Selime, da si jedan na svijet’ Tog trenutka je pružio ruku i malo pognuo glavu. Nije prošlo pola minuta, Miljenko je kao bez duše krenuo ka kući da dovede ženu, a tog trena je Selim paša vrisnuo kao da mu je neko zabo nož u stomak. Svi su odjednom stali u neverici, a Selim paša se poče previjati od bolova. Počeo ga je oblivati znoj.
,Brže, dajte konje, idemo, jer sam ja gotov’ reče on vojnicima slabašnim glasom. Vojnici se brže – bolje pokupiše i krenuše svojim putem. Miljenko se prekrsti, vrati se, uze rakiju i vino i sav srećan ode kući.
Prođe i ta neprijatnost i život se nastavi kao da ništa nije ni bilo. Prođe i tih deset dana, a onda opet ista skupina turskih vojnika dođe pred našu kuću. Isto ih Miljenko dočeka i reče da moj prađed i njegova porodica još nijesu došli.
‘Slusaj Miljenko, obrati mu se Selim paša – ‘zamalo sam umro od bolova, kada sam bijo prošli put ovđen. Onog trena kada sam te udario, ka da se sav tvoj bol prenijo na mene. Da ti Miljenko nijesi vestec? Sada bi naredijo mojijem vojnicima da te ubiju ali mi je hodža Ismet reka da mogu da te ubijem ali bi ti noću dolazio i mučio me ka onaj dan, sve dok mi dušu ne bi uzeo. Zato neću dirat ni tebe ni tvoju ženu, ali ti ćeš prenijeti Mitru da obavezno dođe i dovede sina kod Kadije. Ako im to ne kažeš, i ako ne dođu, onda će telal objaviti ferman da si ti veštac. Posljen toga znaš šta te očekuje. Bilo kome u selu da umre dijete odmak će tebe okriviti pa će narod počet da ti se svijeća. Prvo će palit tvoju ljetinu a ondak će ti poubijati stoku. Na kraju će ubiti tvoju porodicu pa će tebe živoga spaliti. ‘
Oni odoše, a nedugo posle toga dođoše prađed i njegova porodica kući. Miljenko dođe i sve potanko ispriča mome prađedu. Prađed mu tad objasni da će oni ostati kod kuće i da će ubrzo otići do Plava da ispune Kadijinu zapoved. I zaista su pošli posle nekoliko dana, ali su umesto kod Kadije otišli kod jednog rođaka i kod njega se zadržali do predveče. U povratku su prošli pored Kadijine kuće. Podobro je pao mrak kada su tuda prolazili. Đed je opet sa nekih stotinka metara pružio ruke ka Kadijinoj kući. Otud se čuo vrisak užasa. Oni su nastavili put, a u Kadijinu kuću su nagrnuli paše, veziri i vojnici.
Kadija se kleo da mu se u toku namaza pojavio Prorokov duh i da mu je naredijo da nikako ne dira Mitrovog sina. ‘Vjerujte mi da je Prorok reka da će nam se brzo carstvo raspasti, tako da će mnogi od nas ostati ovđen. Paše i veziri, šta činimo raji, to će nam raja i vratiti’. Posle ovih vesti svi odoše tužni i pokunjeni.
Od tog dana i,Besni Selim’’ kako je narod zvao Selim pašu, ponašaše se mnogo pristojnije. Ni mog đeda i pređeda više nisu dirali.
7
Tako prođoše i tih nekoliko godina do početka Prvog svetskog rata. Propade Turska imperija, ali se nad svetom nadvila druga muka i problem. Opet je pećina koju je moj đedo otkrio odigrala ključnu ulogu za očuvanje naše porodice. Prođe i taj rat. Dođe vreme obnove. Iscrpljenom narodu ne osta ništa drugo nego da se upregne u neprestane poslove i da na taj način zemlja opet stane na noge. Odmah posle rata, odluči prađed da oženi moga đeda. Tada je bio običaj da se devojke udaju po preporuci. Tako su neki naši rođaci došli kod moga prađeda dogovarajući se da isprose Maru, koja bijaše prva žena moga đeda. Isprosiše je i oženiše moga đeda iako se on o tome ništa nije pitao. Živeo je sa tom baba Marom deset godina, ali sa njom nije imao dece. Jednom prilikom sam ga pitao zašto je sa njom živeo deset godina, iako je kao vidovit mogao da zna da sa njom neće imati dece. Đedo mi je odgovorio da je on to osećao, ali se svim silama trudio da to potisne i da stvori osećaj komande svesti da će dobiti dete. Zavoleo je, jer je bila lepa kao anđeo Božiji i svoje je moći usmerio ka tome da ona zatrudni. Tada još moj đed nije pravio meleme za razne bolesti, još nije koristio sposobnost vidovitosti da bi s tim moćima sastavio trave koje će pomoći kod raznih oboljenja, nego je samo koristio moći usmerenja svesti. Sve je bilo uzalud. Baba Mara ne mogaše nikako da ostane trudna. Videvši svoju manu, ona odluči da napusti moga đeda i ode ostatak svog života da provede u manastiru. Žalio je moj đedo za njom. Pokušao je da je odgovori od njenog nauma, ali ona beše nepokolebljiva u svojoj odluci. Patio je dugo. U svom bolu, jednoga dana reče svom ocu: ‘Tajo, oženiću se još jedanput i dobiću svoju đecu, ali ću se tajo poslije rata posvijetit i pronajću taki melem koji će pomoć mnogijem ženama koje ne mogu imat đece.’
‘Koji rat sine Bog s’tobom? Samo što se rat završio. Još nijesmo dobro stali na noge, a ti jopet pominješ rat. Nemo sine, kumim te Bogom da te ko čuje!’
‘Tajo, ja sam ovo tebi reka a viđećeš da će ovi rat koji dolazi bit mnogo veći i razorniji no ovi što je bio. Proć će tajo još mnogo godina ali to nećemo moj da izbegnemo.’
Tako i bi. Đedo se oženi i dobi prvo ćerku Radmilu pa sina Miša i jos jednu ćerku Borku. Onda mu se dve i tri godine pre rata odmoriše roditelji. Prvo otac pa onda majka. Posle njhove smrti moj đedo prionu da obezbedi što više pećinu jer vikaše: ‘Ona će nam biti važnija no kuća, jer će nam kuću zapaliti.’ Krišom je tamo unosio drva, brašno, kukuruz, so, šećer i još mnogo potrepština koje će im biti neophodne u teškim danima koji dolaze. U pećini je bilo prostora za vise od dvesta, trista osoba, ali je bilo malo vode koja se slivala sa svoda i koja je bila dovoljna za tridesetak do četrdeset osoba. Potok nije bio daleko, pa je moj đed skupljao dosta flaša. Tada je počeo da ide od kuće do kuće i od svih je tražio da mu pozajme po pedeset do sto kilograma kukuruza, pšenice, ovsa pasulja, krompira, kupusa… Ljudi su mu davali šta je ko imao a on je sve to beležio u svesku i potajno ubacivao u pećinu. Uzimao je od ljudi suvo meso, čvarke, kobasice i sve ostalo što je moglo da se smesti u pećinu. A onda dođe naređenje da se svi muškarci stariji od osamnaest godina prijave u vojne centre, jer se Švabo sprema da nas napadne. Tada moj đed pozva sve stanovnike sela na zbor i reče da se spremaju teška vremena i da će mnogi izginuti. On se potrudio da od svih njih pozajmi sve što se moglo pozajmiti i da će im sada to sve što je pozajmio biti zalog za opstanak njihovih porodica. Ljudi će morati da ratuju ali će starci, žene i đeca moći da se sklone u tu pećinu koja je maltene tu u sred sela a za koju niko od njih ne zna. Prvo su pomislili da on priča neke gluposti, ali kad ih je poveo i pokazao im pećinu, svi su zanemeli.
‘Ljudi, bilo bi dobro da pokoljemo stoku, da sve osušimo i da ostavimo svojim porodicama, jer ako ostavimo stoku, drugi će nam ih poklati.’
Tada se ljudi užurbaše i poklaše svoju stoku, a onda malo prosušiše meso i sve to složno doneše u pećinu. Tada su svi složno pošli da brane svoju domovinu. Drugi je rat, kao što je i rekao moj đedo, bio mnogo veći i razorniji nego Prvi. Ginulo se na sve strane. Nije bilo dana da nečija majka ne zakuka. Seljaci se organizovaše pa postaviše straže i pod budnim okom obrađivaše zemlju. Đe đe se održalo po nekoliko kokošaka koje su se raskvocale i svaka je vodila po deset i više pilića. Bilo je i nešto koza koje su u odsustvu ljudi prosto podivljale. S vremena na vreme, kada bi Arnauti preko Čakora krenuli da pljačkaju, naši bi seljaci brže – bolje pobegli u pećinu, vodeći računa da nikako ne odaju to svoje, života vredno sklonište.
Mukotrpno prolazaše godina za godinom. Sve kuće u selu zapališe, ili švabski vojnici ili razni lopovi i odmetnici, ali nikom ne pođe za rukom da otkrije pećinu. I tako se starci, žene i đeca sačuvaše od ratnog pogroma. Mada mnogi od tih, starijih osoba, a i od nejake đece ne dočekaše kraj rata. Mnogi ratnici, vojnici naše domovine, ostaviše kosti po raznim bojištima. Na kraju tog ratnog vihora koji trajaše pet godina, od bataljona vojnika koji su pošli da brane domovinu, vratiše se samo njih petnaestak. Opet su svi složno krenuli da obrađuju zemlju i da obnavljaju domovinu. Deca, odrasli, starci, svi su složno i zdušno pomagali jedni drugima, a naročito porodicama koje su ostale bez domaćina kuće. Tuga se polako zaboravljala jer su se rađali novi naraštaji. Deca su opet počela da ispunjavaju domove. Nastupilo je vreme oskudice i gladi. Došla je Titova vlast i Komunistička partija Jugoslavije. Bratstvo i jedinstvo. Odjedanput smo postali braća sa onima koji su do juče krali i ubijali članove naših porodica. Doneti su zakoni koji se mnogima nisu sviđali, ali narod kao narod – tu ništa nije mogao da izmeni. Mnogi su i posle rata izgubili glavu samo ako bi se