Сказка странствий: Магия трофи – рейда. Том 3. Александр Геннадьевич Емельянов

Читать онлайн книгу.

Сказка странствий: Магия трофи – рейда. Том 3 - Александр Геннадьевич Емельянов


Скачать книгу
дрогнувшим голосом – Kneze…je li to trebalo da se uradi tamo? Baš tako … do zapaljene zemlje? Oni su ljudi, zar ne? Da!…Нека ниткови и смрадови буду последњи....али они су ипак људи? (Княже…неужто надо было там сделать? Именно так…до выжженной земли? Они ведь всё – таки люди? Да!…Пусть негодяи и сволочи последние….но они всё – же люди?) – и поднял голову, вперев в меня горящий непониманием…непринятием суровой правды жизни взгляд – в его глазах стояли крупные слезы…

      – Признајем да су се тамо моји штићеници понашали непотребно, рецимо … брутално? Ali ja ne smanjujem odgovornost NATO-a i SAD-a 1999 godine, i to ovde, na ovim dugotrajnim zemljama! Ili treba da umrem od krivice pred vama, ali ako se isti mirotvorci uzdrmaju u zemlji Jugoslavije i fosforskim bombama i oklopima sa osuđenim uranom, hoæete li i vi da ih zažalite? А ако међу жртвама бомбардовања буду ваши рођаци и вољени? Da li biste i vi tako mislili? Косовари никога нису сажаљевали кад су улазили у небрањена српска насеља! Zaboravili ste … kako su ubili trudne žene i razbili guzice glave malim, mlekarskim … bebama? A stari ljudi koji su pokušavali da stanu u njihovu zaštitu, odmah su dobili automatski red u glavu, u grudi ili u srcu? Како су убодени бајонетима или само пољопривредним алатима? Zaboravili ste? Ako je tako, ne mogu da radim ovde.? Дак као, Срби сте већ опростили својим вековним гавранима сав тај геноцид с почетка века … браћо! Пепео спаљеног Београда ми куца у срце! Туга и плач неостварених мајки у породилишту престонице … лешеви ваших, а самим тим и мојих познаника…родитељи и пријатељи пуцају напоље и позивају само на једну-освету! Паклена по својој врућини … универзална освета, друже.. И престао сам да их доживљавам као само људе! Они су – за мене-геекови! Neljudi koje treba spaliti gvožðem! Сетите се завета предака како треба поступити у овом случају! Сећаш се, ратници, ko ste vi? (Признаюсь, что там мои подопечные повели себя излишне, скажем так…жестоко? Но я при этом не снижаю и ответственности НАТО и США в 1999 году…причем здесь, на этих многострадальных землях! Или вам надо, чтобы я умер от чувства вины перед вами…а вот если следом нагрянут те самые «миротворцы», что потчевали землю Югославии и фосфорными бомбами и снарядами с обедненным ураном, вы что…тоже их пожалеете? А если среди жертв бомбардировок снова станут ваши родные и близкие? Вы что так же думать будете? Косовары не жалели никого, когда заходили в беззащитные сербские поселения! Неужто забыли…как они убивали беременных жен и разбивали прикладами автоматов головы маленьким, еще молочным…деткам? А старики, пытавшиеся встать на их защиту, тут же получали автоматную очередь в упор, в грудь или в сердце? Как кололи штыками или просто сельхоз орудиями? Вы забыли? Если да…то мне здесь делать нечего!? Дак как, сербы вы уже ВСЁ простили своим вековечным ворогам весь тот геноцид начала века…братья? Пепел сожженного Белграда стучит в моем сердце! Горе и плач не состоявшихся матерей в родильном доме столицы…Трупы ваших, а значит и моих, знакомых…родителей и друзей рвется наружу и взывает только к одному – Месть! Адская по своему накалу…вселенская МЕСТЬ, друже.. И я перестал их воспринимать, как просто людей! Они – для меня – выродки! Нелюди, которых надо выжигать каленым железом! Вспомните заветы предков, как надо поступать в таком случае! Вспомните, воины, кто…есть… – Вы?!) – ответом мне была уже не такая тишина, как ранее…

      Вперед вышел Ратуш и прохрипел пересохшим горлом – Žao mi je, kneze, nešto smo se rasupili … naš … moj Knez je u pravu! (Прости, княже, рассупонились мы


Скачать книгу